Za šampanjac i njegov nastanak često u šali može da se kaže da se razvijao kroz situacije kada ugljen dioksid nije imao gde da ode! Zasluge za otkrivanje tajne mehurića istorija pripisuje Dom Pjeru Perinjonu, slepom vojniku iz 17. veka, koji ih je otkrio u podrumima svoje opatije na rubu sela Otvil, istraživajući ukuse stonih vina. Dom Perinjon je u ono vreme važio za majstora kupažiranja, ali do momenta dok mehuriće nije primetio u starim podrumima, nikada pre nije ni razmišljao o penušavom vinu. Legenda o otkriću Dom Perinjona se proširila nakon što se penušavo vino posluživalo na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. godine, posle koje su počele da se štampaju i brošure o ovom “istorijskom podatku”.
Ima nečega stvarno naročitog u penušavim vinima što ih razlikuje od svih ostalih vina, pa se slobodno može reći da predstavljaju drugačiju vrstu pića. Zbog činjenice da nastaje usled ispuštanja ugljen dioksida, flaše u kojima se nalaze ova vina su pod stalnim pritiskom, zbog čega moraju biti deblje i teže. Istraživanja su pokazala da boca dobrog penušavog vina sadrži oko 15 miliona mehurića, a boca šampanjca i više. Šarmat metod se koristi za proizvodnju luksuznih sofisticiranih penušavih vina, odnosno šampanjca. Metod podrazumeva zadržavanje ugljen dioksida u procesu fermentacije, tokom prvog vrenja u cisternama pod pritiskom. Zatim sledi drugo vrenje, koje se odvija u tenkovima. Vino mora biti dodatno pojačano šećerima i kvascem. Takav spoj se i stavlja u cisternu pod pritiskom, zato što u njemu uginuli svasci tonu na dno i stvaraju talog koji daje izvesnu aromu vinu. Što duže vino odležava na talugu kvasca, to su mehurići finiji, pena kremastija i arome intenzivnije. Šampanjci upravo zbog ove metode odišu svežinom, a sortni tonovi se još više osećaju na nepcu.
Prema strogim pravilima za pravi šampanjac mogu se koristiti samo tri sorte grožđa – Pinot Meunier, Pinot noir, Chardonnay. Mešanje tih sorti određuje dva stila vina, “Blanc de noirs” (vino koje sadrži barem jednu sortu crnog vina) i “Blanc de blancs” (čisto belo vino). Od Pinot noir sorte, koja raste na krečnjačkim terenima, dobijaju se bogata, prefinjena vina. U hladnijim delovima gaji se Pinot Menuier, koju karakterišu visoki prinosi i začinske arome. Nalazi se svuda, ali se retko spominje i nije toliko poznata. Chardonnay sorta, koja je neizostavna komponenta šampanjskih vina – protivteza bogatim aromama Pinot noara, daje bogatu, elegantnu, i oštru notu ukusu vina.
Za ovu vrstu penušavog vina, dodeljen je naziv “šampanjac” veruje se po istorijskoj regiji Champagne (Šampanj). Koliko je poštovanje prema samoj regiji govori i činjenica da se u brojnim državama ime na boci “Šampanjac” može koristiti samo za vina koja dolaze iz ove oblasti.
Vinski region u okviru pokrajine Šampanj na severoistoku Francuske, najpoznatiji je po proizvodnji šampanjca. U današnje vreme, područja vinograda podeljena su u pet okruga u okviru kojih se proizvode vina, a to su: Ob, Obala Blan, Obala Sezan, Reims i Vall de la Marne.
Reims je možda najpoznatiji i prednjači u turističkom smislu, prvenstveno zbog istorijskih obeležja, uzimajući u obzir dvorove u kojima su se obeležavala krunisanja francuskih kraljeva, i uvođenje istih mesta pod UNESCO svetsku baštinu. Blizina ove oblasti Parizu promovisala je ekonomski uspeh regiona u trgovini vinom, zbog čega je region stekao reputaciju za proizvodnju kvalitetnog vina još u ranijim godinama, kada penušavo vino nije bilo toliko popularno. Danas služenje dobrog, kvalitetnog šampanjca vezuje se sa velikim životnim, poslovnim i porodičnim uspesima, a osnovnu elegantnu notu šampanjac dobija upravo iz porekla koje ima – francuski dvorovi, gde su se održavali dvorski balovi i manifestacije na kojima je vino prvi put služeno.
